AI fotografijaZebra kolač
Klasičan kolač sa svetlim i tamnim slojevima testa koji podsećaju na zebru.
Oznake se automatski određuju na osnovu sastojaka i mogu biti netačne. Proverite deklaraciju na pakovanju ako vam je to važno.
Sastojci
- 120 g Maslac
- 1 kašičica Ekstrakt vanile
- 150 g Šećer
- 3 kom Jaja
- 150 g Brašno
- 100 g Krompirov skrob
- 160 ml Pavlaka za kuvanje
- 20 g Kakao prah prosejan
- 16 g Prašak za pecivo
Koraci
U velikoj posudi pomešajte mekan maslac, šećer i ekstrakt vanile i mikserom mutite dok smesa ne postane svetla i penasta.
Dodajte jaja jedno po jedno, dobro umutivši nakon svakog.
Prosejte brašno zajedno sa krompirovim skrobom i praškom za pecivo, pa pažljivo umešajte u smesu.
Dodajte 110 ml pavlake i promešajte do ujednačene smese.
Podelite smesu na dva jednaka dela i u jedan dodajte kakao prah i preostalu pavlaku.
Namastite kalup prečnika 22 cm maslacem i pospite brašnom.
Sipajte naizmenično svetlu i tamnu smesu u centar kalupa, lagano ljuljajući kalup da se smesa ravnomerno rasporedi.
Pecite kolač na 180°C u zagrejanoj rerni oko 35 minuta.
35 minIzvadite kolač iz rerne i ostavite ga da se potpuno ohladi pre sečenja.
Zebra kolač je u suštini isti biskvit podeljen na dva dela, samo što jednom delu dodaš kakao i malo više tečnosti da ga izjednačiš sa onim svetlim. Ceo trik nije u ukusu nego u gustini - obe smese moraju da teku podjednako lako, inače ti se šare ne slažu lepo nego jedna potone u drugu i dobiješ mrljav kolač umesto pruga.
Da li će uspeti zavisi od tri stvari: da li je maslac dovoljno mekan da uhvati vazduh, da li su smese iste gustine kad ih sipaš, i da li sipaš tačno u centar bez pomeranja ruke. Sve ostalo - prašak za pecivo, skrob, vanila - samo podupire ta tri stuba.
Ovo je mali kalup, 22 cm, i smesa nije velika, pa ti domaća rerna sasvim dovoljno dobro radi posao. Nema potrebe za nekim posebnim režimom, obično gore-dole grejanje na 180°C je dovoljno da kolač digne i da se pritom ne zapeče spolja prije nego što je iznutra gotov.
Maslac mora biti mekan, ne topljen - prstom pritisneš i on se ulegne bez otpora. Zašto to zovu da bude "svetla i penasta" smesa? Zato što dok mutiš maslac i šećer, oštre ivice šećernih kristala seku maslac i u njega uvlače sitne mehuriće vazduha. Ti mehurići su budući vazdušni džepovi koji će u rerni da se raширe i podignu kolač. Ako je maslac tvrd, nema seckanja, nema vazduha, kolač ostaje zbijen i težak. Neki kažu da treba istopiti maslac da se brže umeša - ne, jer tada gubiš baš taj mehanizam dizanja i kolač ispadne gust kao pita.
Jaja dodaješ jedno po jedno jer je to emulzija - maslac je mast, jaje je uglavnom voda, i ako sve sipaš odjednom, mast i voda se razdvoje i smesa "pukne", postane zrnasta. Jedno po jedno, uz mućenje, voda iz jajeta se postepeno rasporedi kroz mast pre nego što stigne druga doza. Jaja moraju biti na sobnoj temperaturi - hladno jaje je kao da sipaš led u topli maslac, naglo ga stegne.
Brašno i skrob rade zajedno, ali različito. Brašno ima gluten koji daje strukturu, skrob je nema, pa ga razblažuje i kolač ostaje mekan, ne žilav. Ako nemaš krompirov skrob, uzmi kukuruzni ili gustin - kriterijum je čist, bezglutenski škrob bez ukusa, ne bilo koje "brašno" koje ima svoj ukus ili dodatni gluten. Prašak za pecivo je hemijski kvasac, pravi mehuriće ugljen-dioksida tek u vlažnoj sredini i na toploti - zato kolač ne treba da stoji dugo nezapečen, gas počinje da bježi i bez rerne.
Pavlaka za kuvanje je tu da razblaži smesu do tečnosti koja se može sipati u mlazu, a ne kao testo koje se vuče. Ono što je bitno - kad podeliš smesu na dva dela i u jedan dodaš kakao, kakao upija tečnost i ta polovina postaje gušća od svetle. Zato se dodaje "preostala" pavlaka baš u tamni deo, da se gustina vrati na isti nivo kao svetli. Ako preskočiš taj korak, tamna smesa je teža, tone kroz svetlu kad sipaš, i umesto pruga dobijaš mutne krugove. Nemaš pavlaku za kuvanje - uzmi puni jogurt ili kiselu pavlaku razmućenu s malo mleka, kriterijum je tečna kiselomlečna baza, ne bilo šta slatko.
Sipanje u centar i ljuljanje kalupa - to je fizika, ne estetika. Svaka nova kašica smese guraju prethodnu prema ivicama, i ljuljanjem pomažeš da se taj talas raspadne ravnomerno na sve strane, pa šare izlaze koncentrične. Ako sipaš po celoj površini nasumično, nema talasa, nema šara.
180°C je temperatura na kojoj se vlaga iz smese dovoljno brzo pretvara u paru da podigne testo pre nego što se površina stegne i zapeče - zato se kolač i digne, a ne ostane pljosnat. Znak da je gotov nije "35 minuta", to je samo donja granica dok rerna uopšte stigne da uradi svoj posao. Pravi znak: čačkalica ubodena u sredinu izlazi čista, bez lepljivog testa na njoj, a vrh kolača se vrati nazad kad ga lagano pritisneš prstom umesto da ostane ulegnut. Domaća rerna često greje neravnomerno, pa ako ti je gornja strana već tamna a sredina još vlažna, to je znak da ti je rerna prejako gore - sledeći put malo spusti temperaturu i produži vreme, ne obrnuto.
Hlađenje do kraja pre sečenja nije hir. Kolač se iznutra još uvek "kuva" na sopstvenoj toploti i struktura mu se stabilizuje dok se hladi - seci ga vruć i unutrašnjost će se zgužvati, šare će se razmazati jedna u drugu. Tu strpljenje jeste sastojak, isto kao brašno - ako ga nemaš, nema ni lepih pruga, koliko god ti recept bio tačan.