AI fotografijaPita-sunce sa tikvicama i slaninom
Pita u obliku sunca, punjena tikvicama, rikotom i slaninom, sa provolom i makom za ukras.
Oznake se automatski određuju na osnovu sastojaka i mogu biti netačne. Proverite deklaraciju na pakovanju ako vam je to važno.
Sastojci
- 2 kom Lisnato testo bez kvasca
- 3 kom Tikvica
- 250 g Rikota
- 2 kom Jaja
- 100 g Slanina
- 100 g Provolone
- So po ukusu
- Crni biber po ukusu
- Muskatni orah po ukusu
- Mak za posipanje
Koraci
Operemo tikvice, odsečemo krajeve i narendamo ih na rendu.
Dodamo tikvicama rikotu i slaninu, pa dobro promešamo.
Umutimo jedno jaje, dodamo so, crni biber i muskatni orah po ukusu, pa još jednom promešamo.
Provolone isečemo na male kockice i dodamo u fil.
Na pleh stavimo jedan list lisnatog testa i pomoću činije prečnika oko 12 cm obeležimo krug u sredini.
Raspodelimo fil od tikvica i rikote u sredini i oko kruga, ostavljajući 1–2 cm od centra i 1–2 cm od spoljnog ruba.
Prekrijemo drugim listom testa i dobro pritisnemo da jasno oivičimo centralni deo sa filom i zatvorimo spoljni rub.
Nožem isečemo 16 klinova, ne odvajajući ih od centra 'sunca': prvo testo podelimo na 4 dela, a zatim svaki deo na još 4.
Svaki klin zavrnemo za 45° prema gore, tako da se vidi fil.
Umutimo drugo jaje i njime premažemo celu površinu testa, a u sredinu nasipamo mak.
Pečemo u rerni zagrejanoj na 180°C sa konvekcijom oko 20–25 minuta, dok ne porumeni.
23 min
Ovo je u suštini burek koji je prestao da se stidi i izašao na svetlost dana — umesto da fil krijemo u rolu, razvučemo testo u krug, napunimo ga i onda sečemo i savijamo krajeve nagore da se vidi šta smo stavili. Zato se i zove sunce: klinovi su zraci, a centar je jezgro gde je najviše fila i gde testo mora najbolje da se zalepi, jer tu se sve drži.
Da li će uspeti zavisi od tri stvari: da fil nije vodnjikav, da je testo još hladno kad ga oblikuješ, i da rerna radi onako kako kažeš da radi — a kod kućnog šporeta to poslednje nikad nije sigurno, pa se oslanjaš na boju, ne na brojčanik.
Tikvica je ovde problem i rešenje istovremeno. Ona je 90% voda, i ta voda, ako je ne istisneš ili ne upije je nešto drugo, pokisne testo od iznutra pre nego što se ispeče spolja. Rikota i slanina delom upiju tu vlagu, ali ozbiljniji kuvar bi narendanu tikvicu posolio, ostavio 10 minuta da ispusti vodu, pa je ocedio rukom. Ovaj recept to ne traži — računa da fil neće dugo stajati i da će se ispeći brzo — ali ako primetiš da ti je smesa previše tečna, znaj zašto i šta da uradiš.
Lisnato testo bez kvasca je ovde izbor zbog brzine i strukture, ne zbog ukusa. Ono se peče slojevito, mehurići vazduha i masti razdvajaju listove i dižu testo, a ne kvasac koji traži vreme da radi svoje. Kriterijum za zamenu: treba ti testo koje se već samo po sebi ljušti na listove pod toplotom, a ne testo koje se oslanja na fermentaciju. Ako nemaš gotovo lisnato, filo testo premazano uljem u nekoliko slojeva daje sličan efekat, samo tanji i krckaviji.
Rikota ovde igra ulogu vezivnog tkiva — ona nema jak ukus, ali drži fil kompaktnim i dodaje kremoznost bez previše masti. Kriterijum za zamenu: treba ti mek, blag, nekiseo sir koji se lako meša i ne pušta vodu na vrućini. Kuvani sir ili meki kravlji sir rade istu stvar, samo malo gušće, pa po potrebi dodaš kašiku-dve mleka da fil ostane rastresit.
Slanina nije tu zbog dima i mirisa koliko zbog masti koju pušta dok se peče — ta mast prožima tikvicu i sir i sprečava da fil ispadne suv i brašnjav na jeziku. Ko nema slaninu, bilo koja dimljena ili polumasna kobasica seckana na kockice radi isti posao, samo donosi drugačiji ukus, a ne isti mehanizam.
Provolone se stavlja na kraju i u kockicama, ne narendan, baš zato da se ne istopi potpuno u filu, nego da ostavi male džepove rastegljivog sira kad prosečeš parče. Kriterijum: treba ti sir koji se na 180°C rastegne, a ne razlije u tečnost — kačkavalj ili gauda su solidna zamena, mocarela je rizičnija jer pušta mnogo vode.
Jaje u filu je vezivo — ono će pri pečenju koagulirati i "zalepiti" sir, tikvicu i slaninu u jedinstvenu masu, umesto da ostanu rastresiti komadi. Drugo jaje, premaz po testu, nije za ukus nego za boju: belanačci i žumance pod toplotom brzo karamelizuju površinu, i to je ono rumenilo po kom znaš da je pita gotova, ne minut na časovniku.
So, biber i muskatni orah su podešavanje, ne skulptura — muskatni orah ovde ima posebnu ulogu, on tradicionalno ide uz sir i jaja baš zato što njegov blagi slatko-ljuti ton prekine monotonu kremoznost rikote, inače bi fil bio prijatan, ali ravan, bez ivice.
Mak na kraju je dekor i mala hrskavost, ništa više — ne nosi mehanizam, samo kontrast teksture na mestu gde je testo najgušće, u centru.
Konvekcija na 180°C znači da vazduh kruži i greje ravnomerno sa svih strana, zato testo raste i rumeni se i spolja i na dnu bez da ga okrećeš. Ako tvoja rerna nema tu funkciju, radi na klasičnom režimu gore-dole na istoj temperaturi, samo gledaj malo duže i budi spreman da testo na dnu zaostaje za vrhom — tu ti strpljenje postaje sastojak, ne frustracija: ne vadi pitu čim vrh porumeni, provери dno, jer upola pečeno testo u sredini ostaje gumeno, a to je mana koja se vidi tek kad zagrizeš, ne kad pogledaš.
Neki kažu da pitu treba peći na jačoj temperaturi da brže porumeni. Ne, jer lisnato testo se diže i pravi listove postupno, kroz isparavanje vode iz svakog sloja masti — ako naglo digneš temperaturu, spolja zagori dok iznutra ostane sirovo testo, a to je gore nego da pričekaš par minuta duže na nižoj vatri.
Ova količina fila i dva lista testa prečnika standardnog tabla za pitu, otprilike 28 cm, daju jednu pitu-sunce za četvoro ljudi kao glavno jelo uz salatu, ili za šestoro kao predjelo pred roštiljem — što, uzgred, nije loša ideja, jer se ladi i jede i mlaka, pa je zgodna da stoji na stolu dok se čeka žar.